Aleksandra je saznala da ima rak dojke mesec dana posle porođaja: Najviše sam se plašila da me sin neće zapamtiti
Dodajte Kurir u vaš Google izborImala je samo 30 godina, bebu od mesec dana i pred sobom život kakav je oduvek želela. Kada je napipala promenu na dojci, Aleksandra Stajić iz Beograda pomislila je da je reč o mastitisu, uobičajenom problemu nakon porođaja. Ni slutila nije da će joj ubrzo biti dijagnostikovan agresivan oblik raka dojke i da će, umesto da bezbrižno uživa u prvim mesecima majčinstva, započeti iscrpljujuću borbu sa bolešću. Danas, četiri godine kasnije, za naš portal govori o strahu koji je prati i nakon završetka lečenja, životu između onkoloških kontrola i snazi koju joj je davao sin zbog kojeg nije imala vremena da odustane.
- Kada sam se porodila, nisam imala mleka, a napipala sam nešto u dojci. Mislila sam da je mastitis, da su se zapušili mlečni kanali i da to treba da razbijem. Baš sam imala veliku želju da dojim i mesec i po dana pokušavala sam da rešim taj problem. Mislim da ne bih ni otišla kod lekara da nisam toliko želela da dojim bebu. Na kraju sam pozvala "Halo bebu" i oni su mi rekli da patronažna sestra ponovo pogleda dojku. Kada je došla i napipala promenu, odmah mi je rekla: "Ne, ovo nije mastitis. Ti moraš kod lekara" - priseća se Aleksandra.
Prošlo joj je kroz glavu da bi moglo da bude nešto ozbiljno, ali nije verovala u taj scenario. Znala je da postoji fibroadenom i nadala se da je bilo šta drugo, samo da nije rak.
- Kada sam pozvala da zakažem pregled, naišla sam na veliki otpor. Govorili su mi da sam se tek porodila, da nema potrebe da dolazim jer je to sigurno mastitis. Kada sam rekla da je patronažna sestra pregledala dojku i da misli da nije mastitis, odgovorili su mi: "Ma šta zna patronažna sestra". Ipak su me primili, na moje insistiranje. Ginekolog me je odmah poslao kod radiologa. I radiološkinja je prvo rekla: "Šta su tebe poslali ovde? Ti si mlada, tek si se porodila. To su promene zbog mleka, sigurno je mastitis". Ali kada me je pregledala, istog trenutka je rekla da mi treba hitan uput za onkologiju - priča Aleksandra.
Sve se posle toga odvijalo po hitnom postupku. Pregledali su je na onkologiji, urađena je biopsija i čekala je rezultate. Bila je gotovo ubeđena da nije rak. Svakog dana je maštala kako joj doktor saopštava da nije ništa, kako izlazi iz ordinacije srećna. Nije uopšte razmišljala o tome šta će raditi ako se ispostavi da jeste rak. Ta opcija kao da nije postojala u njenoj glavi.
- Kada su stigli rezultati, doktor mi je rekao da imam rak. Ja se tog trenutka gotovo i ne sećam, toliko je bilo stresno. Pitala sam ga: "Hoću li umreti?", a on je odgovorio: "Pa svi ćemo mi jednog dana umreti". Za mene je tada rak značio smrt, nisam verovala u izlečenje. Moja majka je umrla od raka jednjaka i ja sam već imala to iskustvo u porodici. Otišla sam u park i toliko plakala da i danas, kada se setim, mogu da zaplačem. Mislim da nikada nikoga nisam videla da tako plače kao ja tada. Samo sam mislila na svoje dete; da on mene neće ni zapamtiti, da će odrasti bez majke. A ja znam kako je to kada nemaš roditelja - kaže kroz suze Aleksandra.
Gubitak lika u ogledalu
U međuvremenu je saznala da ima agresivan oblik raka dojke, trostruko negativni. Lekari su odlučili da prvo prima hemoterapiju, kako bi se tumor smanjio pre operacije. Sa prvom terapijom krenula je 18. januara, a desetak dana kasnije počela je da joj opada kosa. Znala je da ništa drugo nije važno osim da preživi, ali joj je ipak bilo mnogo teško.
- Suprug me je ošišao, jer mi je kosa svakog dana opadala u pramenovima. Pristala sam, ali sam mu rekla da ne želim više nikada da se pogledam u ogledalo dok mi kosa ponovo ne poraste. On me je ubeđivao da sam lepa, da mi kratka kosa lepo stoji. Doneo mi je ogledalo da se pogledam. Ali ja tada kao da sam izgubila svoj lik. Kada bih se pogledala, videla bih neku drugu osobu, nisam mogla da prepoznam sebe. Čak i kada je kosa počela da raste, dok je bila kratka, meni to nisam bila ja. Trebalo je mnogo vremena da ponovo prihvatim sebe - iskrena je naša sagovornica.
Aleksandra je nosila periku, ali ni to nije bilo lako. Bilo joj je vruće, svrbela je glava, jedva je čekala da dođe kući i skine je. Nije želela da ide na događaje, bilo joj je neprijatno da je neko vidi.
- Kada sam bila sa porodicom, skidala sam periku, ali ako bi trebalo da dođe neko nepoznat, odmah bih trčala da je stavim. Čak su i deca u porodici znala koliko mi je to teško. Kada bi dolazili njihovi drugari, donosili su mi periku da me niko ne vidi bez nje. Svi su učestvovali u tome da me zaštite od tih situacija.
Dve godine terapije
Hemoterapija je bila veoma teška. Kada bi je Aleksandra primila u sredu, do ponedeljka praktično nije mogla da ustane iz kreveta. Uvek je neko morao da bude s njom, svekrva ili neko od rodbine. Od ponedeljka bi nastavila normalno da funkcioniše, do sledeće terapije koju je primala na 21 dan.
- A kod kuće me je čekala mala beba. Nisam imala vremena da stalno razmišljam o bolesti. Kada bih otišla na onkologiju, tamo bih se suočavala sa svim tim, ali kod kuće me je čekalo milion novih stvari. Sve mi je bilo novo, tek sam postala majka. Nisam smela da padnem u depresiju. Da nisam imala bebu, možda bih i pala, ali moje dete nije moglo da čeka da meni bolest prođe. Morala sam da radim sve normalno, kao da mi se ništa ne dešava. A ponekad mi je upravo to bilo najteže - naglašava.
Primila je četiri "crvene" hemoterapije (koje sadrže antracikline), posle kojih se tumor smanjio, a zatim i terapije paklitakselom. Operisana je u avgustu; odstranjeno joj je i 13 limfnih čvorova, za koje se pokazalo da nisu bili zahvaćeni.
- Ta operacija ostavila je posledice koje traju mnogo duže od samog oporavka. Ruka me je bolela godinu i po dana. Moram da vežbam i da je čuvam, jer postoji rizik od limfedema, otoka ruke. Moram da pazim da se ne posečem, ne opečem, da ne dođe do infekcije. To je nešto o čemu ću morati da vodim računa čitavog života, ali kada pomislim da sam dobila priliku da živim, sve mi to deluje zanemarljivo - kaže nam.
Posle operacije je išla na zračenje. Dobila je i radiodermatitis, ali je zračenje ipak lakše podnela nego hemoterapiju. Nakon toga ponuđen joj je kapecitabin, dodatna terapija koja se tada nije nalazila na pozitivnoj listi lekova za Aleksandrin oblik tumora. Prihvatila je jer je to u tom trenutku bila najbolja opcija koju je imala.
Od kontrole do kontrole
U maju 2024. godine završila je lečenje.
- Doktor mi je rekao: "Ti si sada izlečena". Ja to tako gledam i tako živim, ne želim stalno da razmišljam o bolesti. Idem na kontrole svaka tri meseca i uglavnom o svemu tome razmišljam tek kada treba ponovo da odem na onkologiju. Ali baš ti odlasci na kontrole najteže mi padaju. Čak i kada znam da je sve u redu, kada sam skoro radila neke analize i nalazi su bili dobri, odlazak na kontrolu za mene je kao da sve ponovo prolazim. Najradije bih volela da mi kažu da doktorka tog dana nije tu, da mogu da dođem neki drugi put - iskrena je.
Pred kontrolu postaje nervozna. Sve staje dok ne čuje rezultate. Njen život se tada organizuje prema kontroli.
- Ako planiramo putovanje, čekam da prvo prođe kontrola. Ako planiram detetov rođendan, opet čekam. Drugarice me pitaju kako mogu sve da organizujem dve nedelje ranije, zašto ne zakažem mesecima unapred. A ja im kažem: "Ali ja sam imala kontrolu. Nisam znala šta će da mi kažu". Znam da to možda ništa ne menja, ali ja jednostavno ne planiram mnogo unapred. Kada prođe kontrola i čujem da je sve u redu, onda opet sve može. Do sledeće kontrole.
Mnogo joj znači kada lekar kaže da je sve u redu. Čak i kada to sama zna na osnovu rezultata, želi da čuje potvrdu.
Želja za životom
Tokom lečenja Aleksandra je ogromnu podršku imala od supruga i porodice. Misli da je njenom suprugu ponekad bilo čak i teže.
- Mi koje se lečimo razgovaramo sa lekarima, dobijamo informacije, vidimo da postoje terapije. A naši najbliži sve to posmatraju sa strane. Trude se da nas uteše, govore nam da će sve biti u redu, a i njima je teško.
I sama je, kaže, tokom više od dve godine lečenja naučila koliko su važni podrška najbližih, ali i vera da život ne prestaje s dijagnozom
- Ja sam nekada verovala da rak znači sigurnu smrt. Danas znam da postoje terapije, da ljudi žive i sa veoma ozbiljnim dijagnozama. Kada čujem da se nekome bolest povukla, i kada je imao metastaze, ja budem presrećna. A i mislim da dosta zavisi od organizma do organizma i toga koliko čovek u glavi ostane pozitivan. Koliko je spreman da se bori, koliko ima želju za životom - poručuje Aleksandra Stajić.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.